Svakog jutra, tačna kao sat... Moja komšinica odlazi na posao.... Vidim je kroz otvoren prozor...

Podseća me da je tačno osam sati...

Ne volim vreme. Ne volim računanje vremena, njegovo proticanje, njegovo značenje...

Uvek kažemo, polako, biće vremena, imamo sve vreme ovoga sveta, ma svašta kazemo, ali.... Nije tako,ne vladamo vremenom, a još manje da imamo svo vreme ovoga sveta.....

Znaš, čekam taj devetnaesti. Možda se tad vidimo na neko, malo, sasvim malo vreme naših zivota. Ako se kockice slože. Ako budeš imala vremena. Ako budeš bila bez obaveza. Ako budeš želela. Ako budeš uspela da zavaraš i pobegneš od... Prošlosti....

Previše ako....

Znaš, onaj odozgore, znaš da volim tako da kazem, prve kockice nam je složio.... Pa druge... Mozda i treće. On je mislio da vredi....

Ili, ako više voliš, prve karte je on podelio, spojivši nas. Usmerio partiju. Odredio pobednike. Nas dvoje, oboje...Otvorio vrata i mogućnosti...

I povukao se... Očekuje da umemo kockice slagati i partiju deliti....

Dalje je na nama, hoćemo li nastaviti slaganje kockica ili partiju.... Hocemo li ugrabiti pruženu šansu.... Hocemo li opravdati datu mogućnost.... Hoćemo li se provući kroz otškrinuta vrata...

Ne mogu da mislim o vremenu. Boli me. Boli me njegovo stajanje, tapkanje u mestu, a jednako me boli i njegovo proticanje i saplitanje...

Boli me i čekanje vremena, više nego što mogu podneti...

Zaista, ne volim satove. Nikad ih nisam ni nosio.... Ne volim vreme.... Jer mi izmiče, mogolji se i protiče...

Ali, tebe ću čekati.

Bez sata.

Bez vremena.

Bez pogovora...

Patīk 8