Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, žbunja, trava, opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava. Čak i ako ne veruješ, probaj toga da se setiš. Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, da odletiš, da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš. Ali pazi: ako nije sasvim plava, sasvim prava, mora lepše da se spava: da se sanja do svitanja. Mora dalje da se luta. Tristo puta. Petsto puta. Mora dugo da se nadje. Treća. Peta. Mora u snu da se zadje na kraj sveta. I još dalje iza kraja: do beskraja. Mora biti takve zvezde. Što se čudiš? Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš. Jednog dana, jedne noći, ne znam kada, ali znam tačno, izgledaće nebo bez nje tako prazno, tako mračno. I sva sunca, sve lepote i sve oči što se jave, nikad bez nje neće biti sasvim tvoje sasvim prave. Ja ti neću reći šta je ova zvezda čudna, sjajna. Kad je nadješ – sam ces znati.sada je tajna....
Pašlaik nav neviena komentāra
Atstāj komentāru, un uzsāc diskusiju!