Pre nekog vremena, napisao sam svoja iskrena osecanja, slutnje i pitanja, preispitujuci sebe, ko sam, sta zelim, a sta ne... Nemam razlog da te reci ostavim na parcetu papira... Ja sam i onako ovde ne bih li nasao neke srodne duse kojima u zivotu nije dovoljno samo to sto su zivi...

DEVOJKA S’ TRAMBOLINOM
Padam, i padam, ceo život propadam kroz ljubav. Zakačim nekad po neki osmeh i lepu reč neke drage osobe, malo me uspori. Izgrebe me i povredi kao grana, neka za koju sam se ponadao da je prava. Padnem po nekad na oštro i tvrdo kamenje pogrešne ljubavi koje mi odbije bubreg i polomi kosti, pa boli, đavolski boli i traje što je još gore… Padam, i padam, već toliko da se nekad začudim kako mi već ne porastu krila, mada ne znam gde bih i odleteo bez ljubavi?!! Šušti život oko ušiju, stalno ta buka u glavi, ali vremenom se navikneš, ali isto patiš i čezneš, pomirio se 's tim ili ne… Sam, sasvim sam u tom letu, pre ili kasnije počneš da razmišljaš koja je poenta, šta je cilj, šta je spas, ima li kompromisa… Ima li smisla boriti se i pokušavati da se uhvatiš za neku granu i tako ceo život visiti nad ponorom ljubavi ?!! Da li je dovoljno dobro naći neku meku dušu, koja će amortizovati pad i s’ kojom ćeš ostati živ, ali na dnu ljubavi, ili… Vredi li sve rizikovati za devojku s’ trambolinom, koja će te razumeti, prihvatiti i zajedno s’ tobom poleteti u suprotnom smeru ?!!

Patīk 2