Nepogresivo samo njemu znanim putevima, usamljenost pronalazi moju hladno prostranu sobu. Uvlaci se jezivo tiho u zidove, dolazi kroz svaku pukotinu praznine sobe i scucurenu u uglu privlaci u svoje narucje. Mrak i tisinu prekida samo sekundara zidnog sata, sata proslosti. Bio si tu a ja sama...Bolni uzdah proslosti utire nadu na povratak. Vec dugo zamires u mojim venama...Kovitlac misli tupo udara u zidove samoce. Moj zivot koji predstavlja zrno vremena je previse vremena kada si sam. Podseca me na malog sivog misa koji luta lavirintom ostavljenih dusa. Vetar svetlosti nesigurno pokusava da prodre kroz zamagljene prozore duse. Zovu me odskrinuta vrata, hoce da me odvedu u nistavilo zivota. Mozda i udahnem miris smrti koji mi vec dugo saljes na krilima mog andjela...I on me je izdao...Skupljam se u klupko mrznje i kotrljam prema svemogucem kraju.
Pašlaik nav neviena komentāra
Atstāj komentāru, un uzsāc diskusiju!