Ljubavno pismo

 

  Pišem pismo jer reči nestanu kada su najpotrebnije.

  Kada te ugledam na drugom kraju hodnika, noge postanu neposlušne i teške kao olovo,  usne zaborave šta su htele da kažu, uši čuju samo tvoj glas, oči ne vide ništa drugo osim  tvog lika.

  I kada nisi tu ja mislim na tebe. Čujem tvoje ime, pomislim ti. Čujem reč ljubav, pomislim ti. Vidim dvoje zaljubljenih kako se drže za ruke, zamišljam, ti i ja. Ko ti brani da napustiš moje misli?

  Prolaziš pored mene sa svojim drugovima, nasmejan. Zar ne primećuješ da lagano drhtim? Drago mi je zbog buke, otkucaji mog uzbuđenog srca se ne čuju. Zar se nikada nećeš okrenuti i pogledati u mom pravcu? Slučajnost bi bila dovoljna da danima mislim o tome.

  Dugo sam smišljala način kako da ti priđem. Strah me je. Plašim se tvoje reakcije. Šta ako mi se nasmeješ u lice, nazoveš raznim imenima? Šta ako se samo okreneš i odeš vidno razočaran? Šta ako me ismeješ?

  U jedno sam ipak sigurna. Duboko u srcu biće ti drago. Svako voli da ima nekoga ko je tužan kada ga nema, a presrećan kada ga vidi.

  Pitaš se da li je sve ovo istina, ali, ako sam ti ovo napisala, koliko te volim?

 

Patīk 3